Када је швалер мочваре, нама познат као Жабанова, осетио праву љубав и почео да верује у једно ново искуство, које до тада никада није искусио, десило се нешто неочекивано. Доживео је ону лошу страну љубави, превару. Био је затечен и понижен. Гадили су му се сви који су причали да је љубав искрена и вечна. Он је тотално изгубио, тек започету веру, откада га је, његова највећа љубав, преварила са другим жапцем, из далеко префињеније мочваре. Да зло буде још веће, променила је своје станиште и заузела трон на његовом локвању, а од Жабанове се није ни жапски опростила. То га је дотукло за сва времена. Решио је да се баци у промет и да се врати старој швалерацији, јер је схватио да од ове "праве љубави" нема комарца. Док је патио, на свом локвању, кроз воду се полако шуњала једна видра која је кренула у лов на Жабанову. Када је дошла јако близу локвања, он ју је приметио и само рекао.
- Хајде, поједи ме што пре, да ни не осетим. Није ми уопште до живота више.
Видевши да се жабац стварно тако осећа, видра је одустала од своје намере и наставила разговор са њим.
- Али зашто ти није стало до живота, шта ти се догодило?
- Љубав, драга моја предаторко. Преварила ме је моја дивна и једина жабица са другим жапцем.
- Ах, знам о чему причаш.
- Стварно?
- Да да, и ја сам некад била заљубљена, у једног зеца, веровао или не.
- У зеца? Па ти ловиш зечеве!
- Да, знам, али он није био као остали зечеви, имао је нешто посебно у себи. Јако сам га волела.
- Па, шта се догодило?
- Преварио ме је! Са неком мршавом зечицом.
- Очекивано. Па како си то преболела?
- Шта како? Појела сам их у залогају, обоје! Додуше, њу сам испљунула после пар залогаја, јер је била жилава.
- Ау, баш си темпераментна.
- Него шта сам, нема са мном зезања.
- И шта, тек тако си га појела и преболела? А љубав?
- Па него шта, ма каква љубав, мени је у том тренутку љубав улазила на уста.
- Па да, лако је теби, ти си била са својим пленом у вези, па си могла тако лако да се решиш те муке. А ја не могу ни њу ни њега да поједем. А после ове твоје приче, мислим да би се решио ове патње када њих више не би било. Овако само размишљам о томе како уживају на његовом проклетом локвању.
- Али зато ја могу за тебе.
- Учинила би то за мене?
- Па наравно, не заборави да си ми ти отворио апетит и да сам и даље гладна. Причај, где се налазе?
- Ту су у близини, она префињена мочвара.
- Ууу, па ту ми је најслађа храна. Хоћеш да ти их донесем живе, па да гледаш како их једем или шта?
- Донеси ми само његов батак, да имам као сувенир.
- Договорено.
Видра је отишла у лов. После неког времена, Жабанови се мало охладила глава и схватио је да у ствари не жели да његова жаба буде поједена, и да га то неће решити муке, већ ће га то прогањати до краја живота. Упутио се ка префињеној мочвари али било је касно. Угледао је видру како се враћа из шуме, са све батаком у устима. Језа му је прошла кроз тело.
- Готово је. Донела сам ти његов батак. Изволи.
- Хвала, а шта је било.... са.... са њом?
- Њу сам прогутала у једном залогају, не брини, није се патила.
- Јој...
- Чак шта више, напала сам их када су се парили.
- Стварно?! Зар су тако брзо почели да се паре?! Е ако си је појела! Није ми жао уопште. Заслужила је.
- Него шта је и морам ти рећи да је јако укусна.
- Па наравно да је укусна, када сам је цео живот товио са комарцима и бубама.
- Ммммм... свака част, савршена је.
- Хвала, драго ми је да си задовољна. Желео би да ти се још једном захвалим што ме ниси појела и што си ми отворила очи да опет будем онај стари Жабанова.
- Жабанова?! Ти си Жабанова?
- Да, што?
- Па много тога сам чула о теби.
- Као шта на пример?
- Па да си много добар заводник и љубавник.
- Ух, немој сад тако, постидећу се.
- Је л' то истина?
- Паааа, неки кажу тако.
- Желела бих да те пробам.
- Немој молим те да ме поједеш.
- Ма не, будаласта жабо, желела бих да се паримо.
- Стварно? Па не знам да ли ћу моћи.
- Наравно да хоћеш, када је могао зец, можеш и ти.
- Добро, идемо на мој чувени локвањ. Спреми се за дивљу игру Жабанове.
- Ооо и те како сам ја спремна. Пратим те.
Posted to Генерална
12/06/2011
Edit
Субота је. Напољу је био леп и сунчан дан. Сам почетак јуна. Температура
никад боља, нити је било хладно, нити вруће, баш онако како треба.
Данас је Мићи рођендан. Ишчекивао је овај дан врло дуго, јер зна да, за
сваки рођендан, добија пуно поклона и пара. Пробудио се у цик зоре, са
осмехом на лицу, и одмах се бацио на посао. Није се чак ни умио, опрао
зубе, ништа. Кренуо је да спрема своју собу, која је била у тоталном
хаосу, не би ли се гости, који буду дошли, осећали што пријатније. Због
гласног рондања по соби, пробудио је све живе у кући. Врата од његове
собе су се отворила.
- Шта радиш ти то, сине?
- Сређујем собу, кево. Зар не видиш?
- Видим али зашто овако рано? И је л' можеш ти то мало тише, знаш да сам дошла из ноћне пре сат времена.
- Па што пре да завршим, да би после могао на миру да уживам и чекам
госте. Шта мени причаш то, реци овим стварима од сто кила, што си ми их
ти купила. Види какав сам мршав, не могу ни обичну столицу да подигнем а
да је не вучем по поду, а камоли ове скаламерије.
- Па што не пробудиш Немању, да ти помогне. Он ионако увек спава до касно, ред би био да почне да устаје мало раније.
- Ма да, па да ме опет после изнавлачи са бејзболком.
- Молим?! Да те шта? Ќаква бејзболка?
- Ништа, ништа, кево, то се ми само тако играмо, зезање, капираш?
- Ко ће да разуме вас младе. Иди код њега у собу и пробуди га да
ти помогне. Ја одох да наставим да спавам а ти буди мало тиши.
-Добро, добро. Потрудићу се.
Немања је, три године старији, брат од Миће. Прави парти манијак, знао
је да оде од куће, са реченицом "Одо' ја на журку!", док је напољу било
још сунца а враћао се када је сунце, већ увелико, освануло нови дан.Противник је било какве дроге али зато обожава алкохол. Апсолвент је права, тренутно на паузи, и има дугогодишњу девојку, Ивану,
коју Мића не може очима да види.Наравно,они нису имали појма да је непожељна у Мићином присуству.Она је из угледне,патријархалне породице,
али су је родитељи превише размазили, и све живо, што није било по њеној мери,сметало јој је.Мићу је то јако иритирало.
- Ух,јебем ти,ал' је тешка ова фотеља. Нема теорије да ја ово сам
пренесем, мораћу ипак да будим оног билмеза. Ваљда га је она његова
роспија усрећила синоћ, па није нервозан. Нека ми је Бог у помоћи.
Упутио се ка Немањиној соби. Отворио је врата и полако на прстима ушао.
- Немкице,буразеру,јел спаваш?
Мук.Није било одговора.
- Еј брате,'ајд устај,твом буразеру је данас рођендан. Треба ми помоћ да
средим собу за госте. Не желиш ваљда да Ивана прича како смо аљкави.
Мук је и даље владао собом.Мића је водио монолог. Када је видео да нема од тога ништа,покушао је другачије. Ставио је руке на кревет и почео да тресе.
- 'Ало бре,мајмунчино једна,да си се одма' пробудио и дошао у моју собу,
да ти ове исте секунде не би полио флајку од две литре ледене воде на
главу! И немој да се понављам!
- Кхрљм,мммм... Молим?! Шта си рекао?! Јел сам те ја то добро чуо или ми се учинило, 'ајде понови.
- Гле, па ти си будан. Хе.
- Па нормално да сам будан, када си ме зајахао као тореадор, а таман сам
сањао да сам, са неком плавушом, на јахти, уживамо, гледамо како море
таласа, удара у јахту и онда чујем...
- Шта?
- Шта,шта? Па тебе, соме један. Одједном ми се створила твоја глава која
ме дозива, са све педеркастим гласићем "Немкице, Немкице" и претворила
ми сан из романтичне еротике у одвратни педерски кошмар. Фуј.
- "Немкице" ? Ау брате, па ја те никада не би тако назвао, баш ти
је био гадан тај кошмар.
- Не сери, него причај, шта си оно рекао,да се не понаљаш, и зашто си ме пробудио? Колико је то сати уопште?
- Ма то си брате истриповао, само сам те звао и питао те да ми помогнеш да поспремим собу. Седам и десет је.
- Седам и десет је?! Ти мене будиш овако рано због неке глупости
која је могла да сачека и после. Је л' ти знаш да сам ја дошао кући у
пола шест?
- Не знам али...
- Нормално да не знаш!
- Али...
- Нема али, сада лепо изађи напоље и остави ме да спавам.
- Али морам да спремим собу, данас ми је рођендан, хоћу да ми гости
уживају а не да имају осећај као да су дошли у неку бувару и да чекају
да неки миш пролети да би употпунио атмосферу.
- Рођендан? Оооооо па извини,батице мој мали, бата је заборавио ,па нека
ти је срећан рођендан и да си ми жив и здрав још толико. Ха,ха. Шали се
бата, још толико па још једном толико. Довољно ти је.
- Аха, хвала,хвала. Потрудићу се да испуним твоје жеље.
- Па ако баталиш ону дрогу, вероватно и хоћеш.
- То није дрога, то је трава. Само ти уживај у свом алкохолу и опусти се.
- Да, да, наравно. Него, за шта ти треба помоћ?
- Да пренесемо фотељу са једног краја зида на други и морамо да будемо тиши,јер је кева дошла из ноћне.
- Да да,знам,видели смо се пре сат времена. Ок, идемо то да одрадимо.
Posted to Генерална
12/03/2011
Edit
Била је зима.Напољу се све белило од снега.Деца су се
грудвала,санкала и ваљала по снегу.Права зимска идила.Сви су уживали у њој
али било је и оних који је нису подносили.
- Јао брате,како ме смара ова зима.
- Што бре?
- Шта што?Па види какво је срање напољу.Морам да носим кило одеће,да не оверим од хладноће.
- 'Ајде бре не сери,до јуче,када смо били клинци,си је обожавао и играо си се као ова деца овде.
- Да брате,када смо били клинци.Сада више нисам клинац и мрзим зиму!
- Не сери.
- А,па знам ја зашто ти подржаваш ову проклету зиму.
- Јао,зашто?
- Па,зато што фураш јакну од двеста евра и теби је сад до јаја топло а ја...
- Е да знаш да ми је топло,чек' да се мало раскопчам.
-
... се овде смрзавам у овој мојој кинезари коју сам купио на снижењу у
седамдесетом,квалитет,нема шта.Као нека дроља сам,још само да дигнем
палац и тотално сам у њиховом фазону.Ето видиш какав си.Пу!
- Па,могао би да прођеш као једна много добра транџа.
- Јеби се.
- Хоћу,само реци која ти је тарифа? Ха,ха.
- Сада би те ударио,да ми руке нису као леденице,мислим да би се распале у секунди.
- Није то до хладноће,већ до мене,сувише сам чврст за твоје руке.
- Шта ти је данас?Нешто си баш одједном постао духовит.Цео живот си смарач и сада одједном шаљивџија.
- Нећемо да се вређамо,транџице.
- Дувај.
- Е да,када смо код дувања,где је бре овај више?
- Немам појма,звао сам га пре десет минута,рекао је да долази за пет.
- Па,окрени га опет,очигледно је да није дошао.
- 'Ајд сад ћу.
- 'Ало,батице,Мића овде,па где си?Ти изгледа хоћеш да ме носиш на души.Треба овде да умрем од хладноће док тебе сачекам.
- Немој и њега да смараш са том хладноћом,јеботе.
- За пет минута си овде?Па то си ми рекао и пре 10,па те ја и даље не видим овде,да нисам ослепео од зиме?
- Јао,јебем те Боже...
- 'Ало,немој да богохуљиш.Ма не кажем теби,кажем овом мамлазу што је са мном.
Како бре сам да чекам по овој хладноћи?
- Ох,хир ви го аген.
- Знаш га бре,ортак из краја,онај ниски али има главу за пет особа.Неца хаубица.Ма знаш га сигурно.
- Ух,да ти јебем...
- Ееее тај,да,што си га пљувао у косу када смо били клинци.Ха,ха када се само сетим тога.
- А,да се вас двојица вратите на тему.Ти,оно,рече да ти је хладно?
- Е да,него,када си овде?Важи,чекамо те.Ћао брате.
- Претпостављам да пет минута креће сада,после вашег петоминутог хот разговора?
-
Ја не разумем зашто се ти нервираш,ти волиш зиму,волиш снег,није ти
хладно,имаш јакну од двеста евра,не капирам те уопште.Ја сам овде једини
који треба да се нервира и да кења.
- Јао бре,колико си сморио више са том хладноћом.Ево ти јакна.Јебала те она!
- Стварно?
- Да,ево ти.
- Јао брате,хвала ти пуно.Ево ти мој кинез,да се не смрзнеш.
- Хвала,не треба ми.Топло ми је и у дуксу.
- Најк?Па да,још се ја нудим,да испаднем добар а он,баја,има дукс и то Најк.
- Хоћеш да ти узмем јакну?
- Не не,шала брате,шала.Ево,онда је држи да ти макар греје руке.
- Ок.
После тридесет минута,особу коју су чекали се и даље није појављивала.Било је пет
сати али,због зимског времена,изгледало је као да је осам увече.Момци су
се више уморили од чекања и таман када су размишљали да оду,пресече их
фар аутомобила.
- Интервентна!
- Ау,имам паковање ризли и капи за очи код себе.Дај Боже да прођу само.
- Зашто носиш капи са собом?Шта,мислио си да ћемо напољу да дувамо?
- Не,него ми остале у јакни,заборавио сам да их извадим.Ваљда ми није још нешто остало.Јао,готово,снимили су нас.Ево их.
- У јакни?!Шта,бре,још нешто?
- Само се понашај нормално и опуштено,немој да паничиш.
- Како бре да не паничим,када држим твоју распалу кинезару а не знам ни шта све има у њој!
- Само лагано и биће све...
- Добро вече,момци.
- ...кул. Добро вече.
- Ваше личне карте,молићу.
- Изволите.
- Је л' имате нешто код себе?
- Телефон,цигаре,упаљач...
- Мало ме зајебаваш а?
- Не,никако,па питали сте шта имам код себе и ја вам говорим.
- Мислио сам на нешто недозвољено.
- А то,немамо ништа.
- Козићу!Дођи да провериш ову двојицу док им ја проверим податке.
- Јао брате,најебали смо сада.
- Пссст,само кул.
- Ти,мали,дођи овамо,извади све из џепова и стави на хаубу.
- Ко?Ја?
- Па ти,сигурно не овај твој другар од два метра.
Док
је прилазио полицајцу,ноге су му се полако одузимале.Шетња од пар
метара до џипа,за њега је изгледалo као километарски пут.Молио је Бога
да Мића нема ништа у јакни,осим оног што је навео.Извадио је све што је
имао код себе и ставио на хаубу.Јакну није дирао.
- Теби није хладно,када си без јакне?
- Ма...мало...ми је...
- Шта?
- Топло.Мало ми је топло,па сам се раскомотио.
- Шта имаш у тој јакни?
- Немам ништа,све сам извадио на хаубу.
- Дај да проверим.
У
тренутку када му је давао јакну,мрак му је полако падао на очи.Очекивао
је да ће прво добити тортуру шамарања,јер је лагао,па да ће онда да
проведе цео дан у притвору.Док је он о томе размишљао,прекинуо га је
узвик једног од полицајаца.
- 'Ало!Баталите ту двојицу,сада су јавили да имамо пљачку у Земуну.Идемо одма!
- Држи ову јакну!Ево вам и личне.Пазите шта радите,посматрамо вас.
Лакнуло му је.Погледао је ка небу и у себи се захвалио Богу.А онда је Мића,из даљине,добацио.
- Не брините ви ништа,добри смо ми момци.Само ви јурите ту банду,која краде да би се после дрогирала.Све то треба на мардељ!
- Ћути бре,ментолу.
- Шта ћути,па нека мисле да смо добра деца.
- Баш личимо на добру децу,блејимо овде скоро сат времена,по овој хладноћи...
- Ооооо,па ко се то сад жали на хладноћу?
-
...не радимо ништа,гледамо у телефон сваки секунд,ђирамо се један око
другог.Деца за пожелети.Да,хладно ми је,јер сам се следио од страха када
ми је тражио ову твоју распалу јакну.Дај баш да видим шта имаш у њој.
- Е 'ајде и мене баш занима.
- Паковање ризли,бар три шамара,капи за очи,два шута у ногу.Ајмо даље.Шта је ово,шта ти шушка ово?
- Ма немам појма брате,штековао сам ту јакну у ормару,нисам је обукао од прошле зиме.
- Шта је бре ово?!
- Ау.
- Ово је вутра!Имао си вутру у јакни?!Па да ли си ти нормалан?!
- Ауууу.
- Шта аучеш који курац,могли су да нас приведу и одма првом јутарњом марицом у цезе.
-
Али нису брате,немој да си такав песимиста,гледај то у оптимистичком
светлу.Испушили смо код дилера,нашли смо неочекивану вутру и сада ћемо
да је спрашимо и да видимо је 'л шљака.
- Ма јеби се и ти и твоја вутра,одо ја гајби.Дај јакну.
- Стани бре,где ћеш,дај бре макар ово да попушимо,када нас је већ онај ментол зајебао,да не идем кући празних плућа.
- Дај јакну!
- Добро бре,ево ти твоја јакна,јебала те она.Врати ти мени мог кинеза!
- Са задовољством!Видимо се касније,када се мало искулирам.
- 'Ајде,ја ћу ово да попушим,па идем да се угрејем кући,смрзох се.
- Лепо се проведи.Ћао.
- Хвала и ти исто.Ћао батице.
Posted to Генерална
12/02/2011
Edit